Da li se sećate kako smo kao mali imali velike snove?
Delili smo ih međusobno uglavnom kroz svet igre u kome smo postajali neko drugi. Dolazili smo iz svojih snova, igrali se bezbrižno, rasli sa osećajem da možemo postići sve što poželimo.
Naša mašta je bila veoma razvijena. Maštali smo o svemu, od toga šta ćemo biti kad porastemo, gde ćemo sve putovati, kakva kola ćemo voziti i mnogo, mnogo raznih snova je živelo u našoj mašti.
A, mašta je bila uvek tu. Kada nam se nije dopadalo ono što se dešavalo oko nas, uvek smo mogli pobeći u svoj svet mašte i igrati neku novu ulogu — superheroja koji spašava svet, uspešne žene doktora ili vaspitačice ili muškarca koji je postao lekar, astronaut, pilot... Leteli smo balonima u mašti, skakali padobranom, obilazili svet i birali scenario koji nam se dopadao. U tom svetu smo bili hrabri i srećni. To je bio svet koji je bio stvaran i činio da nam srce zakuca brže, a oči sijaju od sreće.
A, kako smo rasli i ulazili u svet odraslih, sve smo manje boravili u mašti, a sve više u realnosti.
Snovi su bledeli iz dana u dan i neprimetno naše velike snove zamenile su potrebe. Jednostavno smo odrasli i nije nam bilo dozvoljeno da maštamo. Tako je naša mašta kao jedno od naših najvažnijih nefizičkih čula zakržljala. Prestali smo da verujemo da su naši snovi mogući, a oni su polako odlazili u zaborav i na deponiju neispunjenih želja.
Umesto u svoju genijalnosti svoje talente, poverovali smo u priče koje se decenijama i vekovima pričaju na ovim našim balkanskim prostorima da se nema i da je teško, da je život večita borba, da živimo u svetu konkurencije u kojem konstantno moraš dokazivati svoju vrednost.
I tako kada smo odrasli, zaglavli smo se u realnom svetu između potreba i želja.
Zadovoljavamo svoje osnovne životne potrebe uporedo želeći mnogo toga za šta iskreno ne verujemo da to možemo imati. Naučeni smo da se zadovoljimo trenutnom nagradom umesto da idemo za snovima svoje duše.
Znate onu priču kako treniraju slonove u Indiji:
Kada su mali, slonove zavežu žicom za nogu i jedan kolac tako da, kada polušavaju da se oslobode, ta žica se urezuje oko njihovog članka i oni dožive veliku bol. Tu bol zapamti svaka ćelija njjihovog bića. Kada porastu, ti slonovi su toliko veliki i jaki, ali kada ih običnim kanapom vežu za kočić, oni neće ni pokušati da se oslobode. Svoju su moć predali kanapu.
Da li smo i mi kao i ova divna moćna bića, svoju moć predali spoljnim okolnostima koje nas zadržavaju u mestu jer se plašimo tuđih mišljenja, plašimo se neuspeha, plašimo se da li smo dovoljni. Priča koju sebi i drugima pričamo o svom životu je ono što naš život i postaje.
Za to vreme, naši talenti čuče u nama i čekaju da se setimo ko smo. Čekaju da se setimo da smo predivna božanska bića koja unutar sebe imaju neverovatne potencijale i koja svoje snove čuvaju u svom srcu. Čekaju sve dok ne krenemo na put promene. A, mi se možemo menjati iz tačke bola ili iz tačke inspiracije.
Bez obzira iz koje tačke krećemo, samo je bitno otvoriti svoje srce i dopustiti da nas naši snovi probude. Nije važno gde se nalazimo u tom trenutku, koliko imamo godina i koju stručnu spremu, koliko jezika govorimo.
Bitno je samo da postanemo budni i da o sebi pričamo novu priču – priču u kojoj naš život dobija novi smisao. Tada snovi rade za nas.
Snovi kreiraju za nas. Ljudi, situacije, događaji... sve se pojavi samo kada se mi probudimo i krenemo za snovima. Mnogi koji ne mogu da vide vaš san potrudiće se prvo da ga ismeju, a posle će i da vas kritikuju. Samo ostanite na svom putu. Držite se svojih snova i svoje priče o uspehu i onih koji su spremni da vas na tom putu podrže. Svakog dana podgrevajte svoje snove i preduzimajte male korake na tom putu.
I, setite se da svetu nismo od koristi ako se zaglavimo u mestu; svetu smo od koristi ako dozvolimo sebi da zablistamo. Držite tu sliku u svom umu i zablistajte kao heroji koji su svoju moć oduzeli kanapu koji ih je držao u mestu i predali svom srcu.
S ljubalju,
Ankica
Comments